Nasilje je stvarnost!

              

        Vršnjačko nasilje itekako je zastupljeno u našem društvu, a njegovo ignorisanje i nedostatak pravovremene reakcije na njega mogu doneti posledice velikih razmera. Šta je potrebno da bi shvatili da je neko ugrožen? Zašto nam je izgovor to da smo i mi sami nekada bili žrtva neke vrste nasilja kroz koju i drugi "moraju" da prođu, kako bi  navodno ojačali ili stvorili neku vrstu "imuniteta" kroz život. Kakva je to "škola", kakva je to "lekcija" i da li ovaj predmet baš svi "polože"? Da li smo mi kao društvo zaista naviknuti da na nasilje gledamo kao na prirodni splet okolnosti, ili se to može pripisati neodgovornom postupanju onih "odgovornih" prema tinejdžerima koji pogrešno naučeni, češće izgube percepciju o tome šta je zapravo nasilje? Da li ga jedan prosečni tinejdžer može jasno prepoznati, pomoću koga će ga prepoznati i da li će ga "odgovorni" zaustaviti i na koji način? 

  Zanimljiva stvar kod nasilnika ovog tipa je ta što su u većini slučajeva "popularni" u svom okruženju, pa se njihovo poverenje često ne dovodi pod znak pitanja iz razloga što će takvom   slikom zapravo  obezbediti sebi privilegije zahvaljujući kojima će se za njega uvek pronaći adekvatno opravdanje. 

                    

 Zašto ne možemo prepoznati nasilje?

                    

Vaspitanje je veoma važan segmenat života dece, te tako ona tuđim primerom, obično primerom svojih roditelja sebe koriguju kroz društvo i ponašaju se u skladu sa onim "pravilima" koja su naučili i koja su nesvesno prihvatili ili usvojili kao ispravna. Ukoliko je dete žrtva nekog vida emotivne manipulacije od strane svojih roditelja ili staretelja, imaće još veći razlog da oseća krivicu prema sebi, ubedivši sebe da nije dovoljno dobar ili da ne može ispuniti očekivanja društva u koje se on navodno ne uklapa. Zato sebe smatra razočarenjem, pa tako dolazi do još većeg pada samouverenja i samopouzdanja. Naučen da o svojim problemima ne govori, i da će se smatrati slabim ukoliko ga nešto rastužuje ili ga čini nesrećnim, tinejdžer se zatvara u sebe, prihvatajući situaciju koja mu je nametnuta ponašanjem njegove okoline. On psihičko nasilje više ne može prepoznati, jer je za njega to postala svakodnevna pojava koju je navodno "zaslužio", pa tako počinje njegova prva faza depresije i pogrešnih uverenja koji će ga pratiti najverovatnije kroz čitav školski period, a možda i duže, u zavisnosti od tipa same osobe i njenog karaktera. Posledice koje ostavlja psihičko ili fizičko nasilje mogu se odraziti i na duži period života, kao i na raznoraznim poljima te individue. Nažalost, u nekim situacijama, posledice kontinuiranog psihićkog ili fizičkog nasilja mogu biti tragične.

                   

                    

   U narednom delu teksta moći ćete da pročitate ispovesti pojedinaca koji su iskusili ovaj

    vid nasilja, i onih koji se i sada suočavaju sa njim. Ukoliko ste učestvovali u našoj anketi

      na Instagramu, primetili ste da je na pitanje: "Da li ste doživeli vršnjačko nasilje?" - 77% ljudi odgovorilo DA, a samo 27% odgovorilo je NE, što je krajnje zabrinjavajuća

                    situacija. 

 " Zdravo, ja sam **** i ja sam žrtva psihičkog nasilja. To nasilje se uglavnom odnosilo na činjenicu da sam gej i o tome kako je to bolest, nadam se da niko drugi nije prošao kroz slična iskustva ali naprosto znam da neko sigurno jeste. Tokom srednje škole sam bio odbačen i više puta su pljuvali ispred mene, naravno, nikom to nisam prijavio zbog mog poverenja srednjoj školi, žao mi je što je homofobija toliko zastupljena."

 "Razredna, pedagog i direktorka su rekle da cutim jer rusim ugled skole, kao to je gimnazija i imace manje djaka ako se prica o lgbtq+ populaciji. Ja sam na to samo izasla iz kancelarije i sad cekam da se prebacim ako je to ikako moguce da im ne bih rusila ugled skole, a nemam bas neki odnos sa mojima."

  "Maltretirali su me u srednjoj skoli, ja sam prijavljivao ali niko nista nije uradio po tom pitanju jer je on sindirektora skole  koji je inace bio odlican djak. U trecoj godini sam se prebacio u drugu skolu gde mi je bilo bolje, sve je to iza mene sad ali zao mi je svakog ko to mora da prolazi, hvala najbolji ste."

  "Bila sam žrtva vršnjackog nasilja, odbacivali su me od društva i često sam se osećala usamljeno.Nikome nisam smela da kažem da sam transrodna osoba i niko nije stao u moju odbranu što me mnogo pogodilo... Škola je za mene bila najgore iskustvo ali srećom da se to završilo"

     Ovo su samo neke od priča koje su nam poslali naši pratioci a koje smo podelili sa svima vama.

              A da li vi imate svoju priču? Ukoliko imate, pišite nam na mejl: srbijalgbt1@gmail.com ili našoj Instagram stranici @srbijalgbt.