Neispričane priče iz Aušvica, istorija o kojoj se ćuti
Čak oko 80% homoseksualnih osoba koje su bile proterane u nacistički koncentracioni logor je umrlo, a neki od njih umrli su da bi spasili živote drugih - Dan sećanja na Holokaust (27. januar).
Adolf Hitler planirao je hiljadugodišnji Rajh, iako je trajao samo 12 godina, u tako kratko vreme, 100.000 gej muškaraca je uhapšeno. Polovina njih poslato je u zatvor, ali oko 16.000 je bilo deportovano u koncentracione logore. Do perioda 1945. godine, bilo je više od 40.000 aktivnih logora i homoseksualci su često progonjeni u neke od njih, ali najveći broj proteran je u najozloglašeniji koncentracioni logor "Aušvic".
Tokom vladavine nacističke Nemačke, u periodu između 1933. i 1945. godine, na hiljade gej muškaraca i lezbejki proterani su u logore. Oni su bili zatvoreni u zloglasnom koncentracionionom logoru "Aušvic", jednom od najvećih nacističkih logora koji je služio za masovno uništenje stanovništva. Prema navedenim podacima, navodi se da je oko 4% Evropske populacije imalo homoseksualne tendencije, što bi značilo da je otprilike bilo 16.000 gejeva i lezbejki, među 400.000 registrovanih zatvorenika u Aušvicu.
Iako se čini da je ovo mali broj, ne znamo puno o tom događaju, jer je tema nepostojeća u istorijskim istraživanjima Aušvica. Jedan od razloga za ovu činjenicu je to da su, seksualnost i istopolne veze u suštini zataškane u našem društvu i predstavljaju tabu temu, kao i određene strahove. Međutim, naučnici su uspeli da iskopaju i saznaju sudbinu od 64 takva zatvorenika, od kojih je 51 umrlo u logoru. a to je 80%, viši broj od bilo koje druge kategorije "nepoželjnih" stanovnika, ne računajući Jevreje.
Homofobija se raširila u Judejskoj i Hrišćanskoj civilizaciji, i pričanje o homoseksualnosti u senci Holokausta pogađaju mnoge građane. Grupa pravoslavnih jevreja u SAD, nedavno je pretila bojkotom zbog Memorijalnog Muzeja Holokausta u Vašingtonu, jer muzej prikazuje progon gejeva.
Veoma je važna činjenica da je Aušvic u stvari, bio sastavljen od tri logora. Glavni logor, Aušvic I, počeo je sa funkcionisanjem u maju 1940. Sa sedištem blizu zabačenog grada Osvjenćim u Poljskoj, gde se može videti kapija sa ironičnim sloganom "Posao vas oslobađa". Iako se tu nalazila improvizovana gasna komora, logor je bio zatvorski objekat, napravljen od starih vojnih baraka. Zatvorenici su bili primorani da rade, suočeni sa barbarskim eksperimentima od strane SS doktora, kao što su sterilizacija i kastracija. Egzekucije su bile učestale.
Ulaz u nacistički koncentracioni logor "Aušvic"
Konstrukcija drugog logora počela je u oktobru 1941. godine. Ovo je bio Aušvic II - Birkenau koji je sagrađen da postane glavni nacistički ubilački centar i najveće groblje na svetu. Treći logor, poznat je kao Monovic koji se otvorio godinu dana kasnije. Neke nemačke kompanije postavile su tu svoje fabrike kako bi iskorišćavale zatvorenike za robovski rad.
Za razliku od Jevreja i Roma, gej ljudi nisu po pravilu slati direktno u Birkenau. Oni nisu kao drugi bili označeni za konačnu smrt. Međutim, oni su pretrpeli neobična, okrutna lečenja u koncentracionom logoru, ne samo od strane SS-a, često su im genitalije kuvali u vodi i određeni su im najopasniji i mukotrpni poslovi pod programom "Istrebljenje teškim radom" - ali takođe i od strane drugih zatvorenika, zbog čega su bili izolovani, jer svaki put kada bi pokušali da dođu u kontakt sa drugim zatvorenicima, to bi ih dovelo u sumnju za "iniciranje promiskuitetnih odnosa"
Nije čudo to što je stopa samoubistava među gej osobama bila mnogo veća nego u drugim kategorijama zatvorenika. Kroz ceo koncentracioni logorski sistem, bila je bar 10 puta viša, a nema razloga ne verovati da je nešto niža u Aušvicu. Međutim, i ta brojka bila je pod znakom pitanja, jer nacisti se nisu uvek trudili da registruju takve vrste smrti.
Poznato je da je 20. januara 1942. godine bilo 22 gej muškarca u glavnom logoru, a u avgustu mesecu te godine samo 28 njih u čitavom kompleksu Aušvica. Neki gej muškarci bili su Jevreji i njihova sudbina je već bila određena kada su stigli u logor, oni su nosili Davidovu žutu zvezdu (za Jevreje) ili gotovo jednako ozloglašeni pink trougao koji su homoseksualci bili primorani da zašiju na svoju odeću.
Fredi Hirš bio je atletičar i nastavnik fizičkog. Bio je jevrej i gej. Rođen je u Ahenu, Nemačkoj, 1916. godine. Preselio se u Čehoslovačku kako bi izbegao nacistički progon, živeo je sa svojim ljubavnikom Janom Mautnerom, studentom medicine, između 1936. i 1939. godine. Fredi je organizovao i vodio omladinske kampove i pomagao mladim jevrejima koji su želeli da emigriraju u Palestinu. Kada su Nacisti izvršili invaziju na Čehoslovačku 1939. godine i zabranili jevreje na javnim mestima, Hirš je pronašao igralište na kojima su mladi mogli da vežbaju i čak 18 njegovih učenika je uspelo da pobegne u neutralnu Dansku.
Prognan je u Terezin (Theresienstadt), koncentracioni logor, mesto koje su nemci zvali "model ghetto", pri kraju 1941. godine. Mautner, njegov ljubavnik je ovde deportovan par meseci kasnije. Hirš je odmah počeo da pazi na grupu dece, o kojima je vodio računa, trudio se da uvek vežbaju, budu u dobrom stanju, ostanu čisti, a čak je i organizovao takmičenja u higijeni. Sva deca bila su primorana da rade i Fredi je pokušao da osigura da oni dobiju lakše poslove kao što su u poljima povrća. On je, naravno govorio nemački jezik i to je pomoglo da stvori koliko toliko razumne odnose sa čuvarima iako je bio Jevrej i otvoreno gej. Tim povodom, to mu je pomoglo da skloni decu iz transporta iz Terezina (Theresienstadt-a) u logore smrti.
Međutim, previše se oslanjao na tu sreću i gurnuo je do same ivice kada je pokušao da napravi kontakt sa grupom novih mladih koji su došli u Terezin, što je prouzrokovalo da bude poslat u Aušvic u septembru 1943. godine u transportu sa 5000 drugih zatvorenika od kojih je 300 njih imalo 15 godina i manje.
Fredi je završio u "porodičnom logoru" u sklopu Birkenau. Bilo je uobičajeno za decu da ne budu poslata pravo u smrt, ali nekako je Fredi postao njihov negovatelj. Pobrinuo se da slušaju lekcije, organizovao je aktivnosti i uspeo da dobije bolju hranu i toplije barake za njih. On je čak uspeo da nagovori stražare da održe dnevne prozivke unutar baraka, kako deca ne bi morala da stoje satima na hladnoći. Ali Fredi nije bio pošteđen poteškoća, i u jednoj prilici je bio zverski pretučen kada je jedno dete prespavalo prozivke.
Još jedan transport od 700 dece stigao je u Birkenau, decembra 1943. godine, zajedno sa Janom Mautnerom, Fredijevim ljubavnikom, ali se više nikada nisu videli. Fredi je ubedio vlasti da izdvoje barake za mlađu decu posebno, one između tri i osam godina, kako bi mogli da prirede predstavu Snežane i sedam patuljaka za SS.
U sklopu porodičnog logora, stopa smrtnosti posle prvih šest meseci je bila oko 25% - u Fredijevoj baraci skoro da smrti uopšte nije ni bilo. Fredi je vremenom postao član pokreta otpora u sklopu logora i saznao da će velika grupa dece završiti u gasnim komorama. Iako nije poznato sa sigurnošću šta se dalje dogodilo, Fredi Hirš odbio je da bude odvojen od dece, uprkos svom statusu radnog i sposobnog čoveka koji je značio da bi bio pošteđen smrti. Neki naučnici smatraju da je sebi oduzeo život tako što se predozirao - ili da su jevrejski lekari sami prouzrokovali predoziranje, u cilju sprečavanja ustanka koji bi ugrozio njihove živote. Ono što je sigurno je to da su deca ubijena u noći 8. marta 1944. godine, a njihova tela spaljena. Fredijevo telo bilo je kremirano istog dana. Imao je 28 godina.
Jedna od preživelih iz porodičnog logora u Terezinu rekla je: "Nije bilo osobe koja je bila više požrtvovanija i posvećenija deci od njega." Iako je bio izbrisan iz istorije od strane komunista u Čehoslovačkoj i nekih preživelih nakon rata jer je bio homoseksualac, 2016. godine predsednik opštine njegovog rodnog grada u Ahenu ga je opisao kao "jedan od najvažnijih sinova grada, ako ne i najpoznatiji."
Češka muzičarka Zuzana Ružičkova, koja je radila kao asistent nastavnika u dečijim barakama Aušvica, pripisala je Hiršu da joj je spasao život. Rekao joj je da laže za svoje godine, govoreći da ima 16, jer su mlađa deca najčešće odlazila pravo u gasne komore. Mnogo godina kasnije, ona je pomogla da se sagrati spomenik za njega. Rekla je u posveti: "Nadamo se da kada poslednji od nas koji su ga znali preminu, da će buduće generacije stajati pred ovom pločom i reći: "Mora da je ovo bio dobar, hrabar čovek i prelepa osoba."
Njegov dečko, devetnaestogodišnji Gad Bek, uspeo je da se domogne Hitlerske omladinske uniforme kako bi prevario stražare i odvratio im pažnju kako bi oslobodio Mandreda, za koga je rekao da je bio potreban u robovskom radu.
Oni su zajedno odšetali kroz kapije, ali Manfred je odlučio da ne može ostaviti svoju porodicu iza sebe i vratio se u logor. Bio je deportovan u Aušvic gde je i umro sa samo 22 godine.
Gad je preživeo rat i u intervjuu 2000. godine, 12 godina pre njegove smrti, govorio je o strašnom gubitku njegove "velike, velike ljubavi".
Karl Gorath je imao 26 godina kada je stigao u Aušvic. Bio je denuciran od strane ljubomornog bivšeg ljubavnika i uhapšen pod nacističkim paragrafom 175 pod kojim su zabranjena homoseksualna dela - uključujući ljubljenje i grljenje - i ostao na snazi u Nemačkoj sve do 1969. godine.
Bio je poslat u koncentracioni logor Neungam, blizu Hamburga. Učio je da postane medicinski radnik pa je zbog toga stavljen da radi u zatvoreničkoj bolnici. Međutim kada je odbio da smanji obroke hrane poljskim zatvorenicima, bio je kažnjen i transportovan u Aušvic. S obzirom da je njegov zločin sada viđen kao politički, bio je nateran da nosi crveni trougao, i tetoviran je brojem 124630.
Radio je u bolesničkom delu Aušvica I, sve do devet dana pre nego što je logor osloođen, kada je bio transportovan u hladnim vremenskim uslovima u otvorenom teretnom vozilu za Mauthausen, blizu Linca blizu gornje Austrije. Putovanje je trajalo 11 dana.
Ponovo je bio premešten kada su se zatvarale savezničke vojske za nacističku Nemačku, kada je konačno bio oslobođen od strane amerikanaca 6. maja 1945. godine.
U svojim memoarima, tvrdio je da su dva mladića Poles, Tadeusz i Zbigniew, postali njegovi ljubavnici u logoru. Čak je i govorio da je imao svoju sobu kao nadzornik bloka gde je, kako kaže proveo svoje najsrećnije dane u životu sa Zbigniew-im. Dodao je, da je jedini put u životu iskusio tako duboku ljubav od strane drugog muškarca, i da se to desilo tu, u logoru, među svom tom mizerijom koja ih je okruživala, "Nikada pre, nikada ponovo i nikada više - upoznao sam ljubav svog života u Aušvicu."
Tadeusz i Zbigniew obojica su umrli u Aušvicu. Ponadali ste se da su se ovom pričom završile sve Karlove muke nakon njegovog oslobođenja, ali to nije bio slučaj. Oni koji su preživeli gej holokaust, mogli su biti ponovo zatvoreni ukoliko ponove prekršaj, i bili su zadržani na listi "seks prestupnika". Pod savezničkom vojnom vladom Nemačke, neki homoseksualci bili su primorani da služe pod punim uslovima zatočeništva, bez obzira na vreme koje su proveli u koncentracionim logorima.
Karl je ponovo bio uhapšen u martu 1946. godine, poslat je na suđenje i osuđen na pet godina u zatvoru.Sve žalbe na izvinjenje i pomilovanje su bile odbijene i nije bio oslobođen sve do aprila 1951. godine. Kako su druge grupe posmatrane kao nepoželjne od strane nacističkih uspešnih tvrdnji o kompenzaciji za njihovu patnju, Karlovi napori su bili osujećeni na osnovu toga što je imao kriminalni dosije i da nije bio gonjen zbog svoje rase ili verovanja.
Maja 1975. godine, Karlu je u svojoj 62. godini bila odbijena penzija jer period između 1.8.1939. do 8.5.1945. nije bio prepoznat kao vreme zamene za posao. Drugim rečima, biti u Aušvicu nije bilo tako strašno po njima. Žalbe protiv ove vlasti su konačno bile otpuštene u Februaru 1980. Karl Gorath umro je u Martu 2003. u svojoj 90. godini. Paragraf 175 nije bio uklonjen iz zakona u potpunosti sve do 1994.godine. Karl je nastavio da se suočava sa diskriminacijom protiv gej osoba, dugo nakon što je preživeo horor Aušvica.
Ernst Elson je rođen 1904. godine, bio je jevrej ali je uhapšen u novembru 1940. godine nakon što ga je jedan muškarac koji se bavio prostitucijom prijavio policiji da je bio njegov klijent. Ernst je bio u zatvoru četiri meseca nakon što je proglašen krivim za "izopačeni promiskuitet". Bio je pod nadzorom od 1935. godine.
Na dan kada je pušten iz zatvora, čekali su ga Gestapovci sa nalogom za hapšenje koji je započinjao rečenicom: "Treba se bojati da, ako se ostavi na slobodi, on će ustrajati u svom ponašanju koje je štetno za nacionalno zdravlje". Ovaj dokument potpisan je od strane jednog arhitekte "Konačnog rešenja", i šefa bezbednosne službe, Rajnharda Hajdriha.
Ernst je prvo bio poslat u Buhenvald, blizu Vajmara u Nemačkoj, gde je oko 56.000 ljudi bilo osuđeno da umre, a zatim u Gros Rosen, deo današnje Poljske, gde je oko 40.000 zatvorenika izgubilo živote. Bio je deportovan u Aušvic 16. oktobra 1942.
On je živeo čak 18 meseci u prva dva logora, ali preživeo je samo pet nedelja u hororima Aušvica.
Hermann Bartel je bio dekorater. Bio je gej. Poslat je u Aušvic 6. decembra 1941. godine gde je i umro, 2. marta 1942. godine u svojoj 41. godini. Erwin Schimitzek je bio gej i komercijalni služenik. Bio je poslat u Aušvic 22. avgusta 1941. godine gde je i umro u januaru naredne godine. Imao je 23 godine. Poljoprivredni radnik Emil Drews stigao je u logor smrti istog dana i umro par dana nakon Erwina. Imao je 58 godina.
Trgovac koji je bio gej Max Gergia proveo je tri meseca u Aušvicu pre nego što je umro. Imao je 37 godina. Emil Sliwiok doživeo je istu sudbinu, imao je 28. August Pfeiffer je bio deportovan u Aušvic gde je stigao 1. novembra 1941. godine. U svojoj 46. godini, umro je krajem decembra iste godine. Walter Peters, doktor, umro je pet dana nakon što je stigao u logor. Imao je 51 godinu. Willi Pohl je imao 35 godina kada je umro. Bio je tekstilni radnik i gej muškarac. Rudolf von Mayer je bio sudija. Bio je gej. Stigao je u Aušvic 30. maja 1941. i umro tri meseca kasnije, samo par dana pre svog 37. rođendana. Willi Kacker je imao 36 godina kada je umro. Farmer Oskar Birke je imao 48. Otto Hertzfeld, 35; mesar Johann Majschek, 53; baštovan Franz Ruffert, 39; kancelarijski pomoćnik Richard Schiller, 41; krojač Josef Klose, 47; električar Hugo Prabitzer, 40.
Svi su bili gej. Svi su poslati u Aušvic. Svi su umrli.
Erwin Schimitzek umro je u Aušvicu 1942. godine u svojoj 23. godini.
I bilo ih je još - da ne spominjemo bezbroj njih čija je sudbina ostala nepoznata u logoru ili nakon što su bili transportovani na neka druga mesta nakon pre završetka rata. Gej muškarci, ubijeni samo iz razloga što su voleli drugog muškarca.
Nacisti nisu ubijali samo individualce. Kao što je jedan o istoričara rekao, jedan od tih gej muškaraca koji su umrli mogao je da izumi nešto neverovatno, mogli su da postanu sjajne diplomate ili vođe koji bi uspešno izbegli još jedan ubilački rat, neki mlađi su možda mogli da postanu naučnici, doktori, koji bi potencijalno mogli da otkriju lekove za pojedine bolesti, ali - ko zna?
Nacisti nisu ubijali samo fizička lica, ubijali su našu budućnost.
Pratite nas na Instagram stranici: @srbijalgbt
Хића је паметан кад хоће
ОдговориИзбриши