Vaše "Coming out" priče

   

          Život LGBT pripadnika u Srbiji, kako onih u "ormaru", tako i onih van njega, svakako nije nimalo jednostavan. Odlučiti se za tako važan korak u životu, izaći i priznati pred svima svoju seksualnu orijentaciju, sa sobom nosi određene posledice. U zavisnosti od okruženja u kojem se nalaze, neki su često bili prihvaćeni od nekolicine, a osuđeni od većine. Isto tako, veliki broj njih nije prihvaćen uopšte, dok sa druge strane, imamo i one koji su u potpunosti prihvaćeni od strane svojih roditelja, prijatelja i uopšte porodice, kao i sredine u kojoj žive. Važno je biti prihvaćen, važno je biti saslušan. Zato želimo da ovom prilikom podelimo sa vama priče pojedinaca o njihovom "izlasku iz ormara".

"Sa svoje 22 godine sam otkrila da sam zapravo biseksualna i da me osim muškaraca privlače i žene. Tokom studiranja to nisam želela ni sa kim da podelim, sve dok se nisam zaljubila u osobu istog pola. Bile smo u vezi 3 godine, pa raskinule. Sad sam u vezi sa muškarcem, ali tad kad sam bila u vezi sa devojkom, moji roditelji nisu želeli da me prihvate. Živela sam tad sa svojom devojkom, i skoro ceo period naše veze nisam imala kontakt sa roditeljima. Nisu mogli da shvate kako mogu da mi se sviđaju osobe oba pola. Ja i dalje živim u istom gradu, ali sada govorim sa roditeljima, podržavaju moju vezu sa dečkom, ali ne prođe dan da ne pomislim šta bi bilo da sam ostala sa tom devojkom ili se ponovo zaljubila u neku devojku, što uopšte nije nemoguće u nekoj daljoj budućnosti, ukoliko ne uspem sa sadašnjim partnerom." - Piše Aleksandra.

"Na samom početku srednje škole sam shvatio da sam gej. Uvek mi je prijalo društvo muškaraca i njihova pažnja, dok me devojke nikada nisu zanimale. Moji roditelji su oduvek sumnjali u moju seksualnost, prvenstveno su naslućivali po mom ponašanju, interesovanjima itd. Kada sam imao 16 godina, prvi put sam se poljubio sa jednim dečkom. Od tada počinju problemi u školi, baš tad kada su moji drugovi iz razreda ukrali moj mobilni telefon na fizičkom i pokazali moje privatne slike razrednoj. To je bio najveći blam u mom životu, svi su mi se podsmevali. Nisam znao šta da radim, nisam imao kome da se obratim za pomoć, bilo me je sramota a ujedno sam se plašio da razredna ne pozove roditelje na razgovor. Prošlo je neko vreme, mislio sam da razredna neće nazvati roditelje, taman sam i zaboravio na to sve dok jednog dana nisam video majku u zbornici koja razgovara sa mojim razrednim starešinom. Čuo sam da je rekla mojoj majci: "Da li znate da vaš sin ima dečka?" Srce mi je stalo. Dogodilo se ono čega sam se najviše bojao, majka je saznala istinu. Mislio sam da neću uspeti da se izvučem iz ove situacije, sve dok nisam čuo glas moje majke koja je razrednoj rekla: "Gospođo, mom sinu je ukraden mobilni telefon na fizičkom, dozvolili ste da mu se ceo razred podsmeva, da dete trpi psihičko nasilje, a sada mi govorite kako moj sin ima dečka? Ovo je bezobrazluk."  Bio sam uplašen šta će se dalje dogoditi, zato nisam želeo da se sretnem sa majkom tog dana jer nisam bio spreman da se suočim ako me razumete. Kad sam došao kući očekivao sam da će majka svašta da mi kaže, usput sam smišljao scenario u glavi, ali kada sam ušao u kuću, majka me je samo pitala: Jesi li dobro? Zatim sam joj rekao da sam otkrio da sam gej i da se to nikada neće promeniti. Ipsričao sam joj koliko mi je bilo teško u školi tih dana zbog podsmeha i svega, i da nisam znao da li će me iko prihvatiti zbog toga. Majka me je saslušala do kraja i nikada pre toga se nisam toliko otvorio pred njom. Imali smo najiskreniji razgovor do tada i bio sam presrećan što me je ona prihvatila u potpunosti i razumela me, to mi je bilo najpotrebnije u tom trenutku. Iako moj otac zna da sam nastran, on nikada sa mnom nije razgovarao o tome. Ponaša se nezainteresovano za tu temu, kao da izbegava da priča sa mnom na tu temu, njemu je važnije da za sad zavšrim fakultet i da se zaposlim, ali bih voleo da znam šta misli o tome.Pre ovoga nisam ni sanjao da ću biti tako prihvaćen od strane moje majke, mislio sam da će me se odreći, ali desilo se upravo suprotno. Jedna je majka!♥ " - Piše Milan iz Novog Sada.

"Pre nego što sam otišla na studije u veći grad, počela sam da sumnjam u svoju seksualnu orijentaciju ali pre odlaska nisam imala priliku da to sebi i dokažem, tako da sam uglavnom imala veze sa muškarcima prema kojima nisam imala nikakva posebna osećanja. Mislila sam da nešto nije bilo u redu sa mnom čim nisam mogla da zavolim osobu sa kojom sam provodila najviše vremena. Bila sam zabrinuta za sebe, mislila sam da sam potpuno bezosećajna osoba sve dok na trećoj godini studija nisam upoznala devojku koja je postala moja cimerka i sa kojom sam provodila najviše vremena. Nikada se na taj način nisam zbližila sa nekim kao sa njom, ona mi je pomogla da pronađem i prihvatim sebe. U početku je naša veza bila u tajnosti, pred svetom smo glumile da smo najbolje drugarice i cimerke, sve dok nismo shvatile da više ne želimo i ne treba da krijemo ono što osećamo jedna prema drugoj. Napravile smo veći korak u našem odnosu i sve je to postajalo ozbiljnije tako da smo to podelile sa svojim prijateljima koji su nas prihvatili, i to je bilo olakšavajuće, ali onda su na red došli i naši roditelji. Bila sam odlučna i spremna da im kažem, rekla sam sebi, Jasna, ideš na sve ili ništa. Sećam se da sam tad sa koferom ušla u kuću, gde su me dočekali majka, otac i brat i kada sam im rekla da sam lezbejka i da Maja nije moja cimerka, niti drugarica, nego moja devojka, e tad je nastao pravi haos. Nisam očekivala toliki bes od strane mog brata koji je rekao da ne moram ni da otpakujem kofer. Doživela sam velike uvrede od strane roditelja, govorili su mi kako sam bolesna, kako treba da idem da se lečim i da to što radim za njih nije normalno. To je samo deo od onoga što su izgovorili a što me je mnogo zabolelo. Pokupila sam još neke svoje stvari i te noći sam izletela iz kuće i vratila se u Beograd. Mnogo mi je bilo teško, dugo vremena sam neprestano plakala i patila zbog toga, misleći da nisam dovoljno dobro dete, svaljujući svu krivicu na sebe, ali zahvaljujući Maji ja sam uspela da prebrodim taj težak period i shvatim da je tako nešto bilo neophodno, jer bi kad-tad saznali istinu na mnogo gori način. Nas dve smo još uvek zajedno, postale smo jedna drugoj oslonac i najveća podrška. Otac i brat ne žele kontakt sa mnom, ali majka često dolazi i čujemo se telefonom, ali ne želi da se viđa toliko sa Majom. Jedina mi je uteha to što sam sa majkom ostala u dobrim odnosima nakon svega iako nije to u potpunosti prihvatila još uvek. I pored svega što se izdešavalo, ja sam srećna jer sam odlučila da se borim za ljubav po svaku cenu. Eto to je moja "Coming out" priča :))" - Piše Jasna, 27 godina.

"Zovem se Veljko i ovo je moja "Coming out" priča. Dugo vremena sam se plašio da me se roditelji ne odreknu zbog toga što sam gej, skrivao sam se i pretvarao se da volim žene jer sam mislio da niko neće  da se druži sa mnom ako to saznaju, ali ispostavilo se da su roditelji sve vreme znali da sam gej samo što nisu hteli da pričaju sa mnom o tome sve dok se sam nisam izjasnio. Iako me okolina osuđuje zbog toga, ja se ne obazirem na nebitne ljude, bitno mi je bilo da me prihvate oni najbliži i najbitniji ljudi. Hoću da poručim svim ljudima koji žive u ormaru da se ne plaše onoga što jesu i da je bolje da vas mrze zbog onoga što jeste nego da vas vole zbog onoga što niste!"

"Veliki pozdrav vama i vašoj stranici. Željela sam da podijelim sa vama svoju "Coming Out" priču koja za mene nije bila nimalo laka. Ja sam živjela u maloj sredini, u jednoj patrijahalnoj porodici koja je držala do porodičnih vrijednosti. Cijelog života su mi govorili da treba da završim školu, da se zaposlim i da se udam, a ja pravo da vam kažem kao lezbijka koja je živjela u tajnosti nisam imala neki izbor u životu. Uvek mi je smijetalo što su potencirali da treba da nađem nekog momka, da mi vrijeme prolazi, da mi je vrijeme za udaju...Taj pritisak nisam osjećala sve dok se nisam zaposlila, željela sam živjeti sama ali financijska situacija mi to nije dozvoljavala tada te sam nastojala da se osamostalim vrijemenom. U to vrijeme zaljubila sam se u jednu djevojku koja je živjela u drugome gradu i naša veza na daljinu bila je sve komplikovanija jer je ona bila otvoreno lezbijka a ja sam od svakoga živoga skrivala tu tajnu. Stalno mi je prigovarala kako ne treba da živim u tajnosti ali ja nisam bila spremna na tako veliki korak. Nisam ni pomišljala da ikada tu tajnu podijelim sa svojima, nisam se dugo nikome povjeravala ali nakon što sam upala u ljubavne probleme morala sam nekome da ispričam o tome. Tada nisam ni znala koliko će me to koštati, pa sam se povjerila svojoj sestri sa kojom sam bila mnogo bliska i koja je u početku mislila da se šalim i da to ništa nije ozbiljno, ali kasnije mi je prigovarala za to i postavljala mi čudna pitanja gdje sam se osjećala odbačeno i neprijatno. Kada sam joj ja objasnila da je tako bilo oduvijek i da se to neće promijeniti, ona je onda prestala sa tim, ali svaka istina se sazna na kraju.  Jedno veče je moja sestra kroz šalu rekla ocu i majci kako ja imam djevojku, ali njima ta šala nije bila smiješna, kao ni meni. Bila sam ljuta na nju neko vrijeme i uvrijeđena što je to rekla ali nisam mislila da će ta šala kasnije da se shvati toliko ozbiljno. Uglavnom, došla sam kući ranije sa posla gdje me je sačekao otac koji me je otvoreno pitao da li je istina da imam djevojku. Bila sam sva blijeda, ostala sam bez riječi pred njim a suze su same od sebe krenule. Plakanje je bilo odobravanje na neki način, jer ja to nisam poricala pa me je povukao za ruku i otjerao u kuću gdje je krenuo da me vrijeđa, da se izdire na mene i prijeti mi kako će me izbacit iz kuće. Na sve to mu se priključila i moja majka dok je sestra sjedela sa strane i sve to posmatrala znajući da je kriva zbog nastale situacije. Tu čitavu noć sam plakala, znala sam da život kakav ja želim nije bio moguć i da niko od njih to ne bi prihvatio, zato sam odlučila da pokušam da odem za Njemačku i prijavila se za konkurs za posao. Iako su bili čak i protiv toga, na kraju su ipak pristali da odem. Živim u Njemačkoj već skoro 7 godina i udata sam za najljepšu ženu na svijetu sa kojom sam već godinu dana u braku. Na moje vjenčanje nije došao niko sem mojih prijatelja koje sam stekla u Njemačkoj, ali pošto mi je žena Njemica njena porodica prihvatila me je kao svoju kćerku. Nemam kontakt ni sa kim od svoje porodice već godinama, moja sestra se udala još prije 5 godina, sada ima dvoje djece koji ne znaju ko im je tetka  i mada me to uvijek zaboli, kao i to što ih godinama nisam vidjela i što ne žele komunicirati sa mnom ja znam da sam se izborila za svoj život i ako me moja porodica nije htjela prihvatiti takvom kakva jesam,znala sam da to što osjećam nije pogrešno i da sam sada srećna pored osobe koju volim." - Piše Adna.

Hvala svim hrabrim ljudima koji su nam pisali, zbog kojih želimo da ohrabrimo sve one koji još nisu spremni da "izađu", a koji još uvek strahuju da se suoče i da ih motivišemo da budu iskreni prema sebi i drugima. Zato izađite, bez straha, recite svetu ko ste, nemojte se stideti sebe, jer život je isuviše dragocen da bi ga potrošili pretvarajući se da ste nešto što niste.

Instagram profil: @srbijalgbt;
E-mail adresa: srbijalgbt1@gmail.com